Iako ne postoji potpuno univerzalna definicija, cenzura bi se u najširem smislu mogla definisati kao kontrola informacija i ideja koje se pojavljuju i šire društvom.
Cenzura se može sresti u najrazličitijim oblastima i oblicima. Možemo je sresti u književnosti, filmskoj i pozorišnoj industriji, na televiziji i radiju, u novije vreme i na internetu, kao i generalno u medijima.
Nisu sve cenzure iste. Mogu se razlikovati po tome što dolaze iz političkih ili ekonomskih centara moći, kao i po tome što mogu biti potaknute najrazličitijim motivima, od zaštite javnog morala do sprečavanja objavljivanja određenih informacija ili mišljenja koje ne odgovara određenoj političkoj, ekonomskoj ili nekoj drugoj interesnoj grupi.
Da bi se cenzura pravilno razumela, neophodno je vratiti se u prošlost i suočiti se sa činjenicom da je svako društvo oduvek imalo neka svoje pravila, zakone i tabue vezane za slobodu izražavanja, oblačenja, izražavanje vere i seksualne orijentacije.
U antičkoj Grčkoj cenzura se uglavnom odnosila na religijska pitanja i vrlo lako se moglo desiti da oni koji ih preispituju budu proglašeni jereticima. U starom Rimu sloboda govora bila je rezervisana uglavnom za one koji su bili na visokim pozicijama u lestvici društvene moći. Organizovana crkva je ubrzo takođe postala jedan od najaktivnijih cenzora, pored države, što je svoju kulminaciju doživelo tokom vladavine inkvizicije.
Danas vlade mnogih država sprovode različite oblike cenzure i kontrole javnog prostora (mnoge od njih su, da ne bude zabune, društveno prihvaćene i regulisane važećim zakonima; primer je recimo emitovanje pornografije na televiziji, koje je prihvatljivo samo pod određenim uslovima). Sa druge strane, međutim, postoji cenzura koja se odvija u “rukavicama” i koja ne samo da nije legalna, već oštro krši zakonske norme.
Tipovi cenzure se dele na:
Političku cenzuru – podrazumeva sve situacije kada vlada jedne zemlje pokušava ili uspeva da sakrije informacije od građana. Osnovni motivi za sprovođenje ovog oblika cenzure jesu kontrola stanovništva i ograničavanje slobodnog izražavanja koje bi u krajnjoj instanci moglo da dovede do pobune.
Ekonomsku cenzuru – podrazumeva sve situacije kada pritisci dolaze iz sfere privrede i biznisa, a cilj je da se objavljivanje informacija o poslovanju neke kompanije ili spreči ili izokrene tako da bude u korist kompanije.
Religijsku cenzuru – ovde se ubrajaju sve situacije u kojima se teži uklanjanju sadržaja koje neku religiju preispituju ili koji iz nekog drugog razloga nisu poželjni u konktekstu dominantne religije.
Vojno-obaveštajnu cenzuru – ovaj tip cenzure podrazumeva kontrolu obaveštajnih i taktičkih sadržaja koji su poverljivi i koji, prema vojnoj doktrini, mogu ugroziti bezbednost kako vojske, tako i države ukoliko bi dospeli u javnost.
O kojem god tipu cenzure da se radi, svima je zajedničko da se “kola slome” najčešće na medijima kao posrednicima između pomenutih institucija i naroda.
Dok se većina zemalja deklarativno zalaže za slobodu medija, u praksi ih je vrlo malo koje se mogu pohvaliti njenim zadovoljavajućim nivoom, dok je još manje onih koje mogu da se diče apsolutnim odsustvom cenzure.
Metode cenzure i pritisaka na medije takođe mogu biti različite.
Politički pritisak – kada funkcioner, stranka ili neka državna institucija pokušavaju da ostvare kontrolu nad nekim medijskim sadržajem ili potpuno spreče njegovo emitovanje, a novinaru, uredniku ili vlasniku medija u izgled stavljaju moguće političke posledice (zabranu funkcionerima da sarađuju sa “problematičnim” medijem, korišćenje institucija sistema, poput raznih inspekcijskih službi, za otežavanje posla medijskoj kući i slično) ukoliko se ne povinuje zahtevu;
Ekonomski pritisak – dešava se onda kada se mediju i zaposlenima u izgled stavlja trpljenje ekonomskih posledica koje mogu ugroziti ne samo njegovo poslovanje već i sam osptanak. S obzirom na to da mediji danas većinom finansijski zavise od prodaje oglasnog prostora, ekonomski pritisak može da vrši svaki oglašivač jednostavnom ucenom da će povući svoje oglase ukoliko medij objavi određeni sadržaj koji ne odgovara interesima tog oglašivači. Oglašivači mogu biti država i privatne kompanije;
Fizički pritisak – podrazumeva da se mediju ili zaposlenima preti ugrožavanjem fizičke bezbednosti ukoliko se bave temama koje zadiru u interese određenih grupacija. Nisu retkost ni slučajevi kada se pretnje likvidacijom ili napadom na redakciju realizuju.
Iako su vremena kada su vlade država imale specijalna tela kojima su na proveru i odobrenje nošeni svi medijski sadržaji uglavnom prošla, mediji se danas suočavaju sa još drastičnijim oblacima “puzajuće”, pritajene kontrole.
Cenzura se u modernim vremenima sprovodi “u rukavicama”, uglavnom ekonomskim putem, a suprotstavljanje pošasti je utoliko teže što je njeno delovanje ili teško dokazivo ili može naneti teške posledice onome koji se bori protiv nje. Na takvu žrtvu su, nažalost, spremni samo retki.
**************************************
Ako si novinar/urednik medija/student novinarstva ili jednostavno radiš u medijskom sektoru, dojavi nam svoje iskustvo sa cenzurom. Tekstove ćemoobjavljivati na sajtu pod rubrikom “Cenzura”.
Radove možete slati na mejl pi.jar@njuz.net ili anonimno popunjavanjem upitnika na linku https://docs.google.com/…/1dve60ucL20FJ09xa-40o3g…/viewform….
Neka se tvoj glas čuje!
Projekat “Sloboda slobodi govora” podržali:
